Позиционирани на раскрнисици путева између Европе и Далеког истока, простор Уједињених Арапских Емирата су користили трговци из Индије и Кине за преношење свиле, зачина и робе која је била цењена међу Европљанима, посебно Португалцима, Холанђанима и Британцима.
У то време номадски народи, познати као бедуини, пронашли су себи дом у пешчаним пустињама Абу Дабија и Дубаија. Град Абу Даби постао је витално средиште ове територије.
Португалска експанзија почетком 16. века на Индијском океану, која је уследила након истраживачких путовања Васка да Гаме, резултирала је окупацијом и контролом многих приморских градова од стране Португалаца. Након тога, од 17. до 19. века, европске и оманске морнарице патролирале су у регионалним водама. Вековима су пирати, који су за своје уточиште користили обале емирата, пљачкали поморце у овим водама и харали обалама Арапског полуострва.
У деветнаестом веку Британци су са сваким емиратом одвојено потписали низ споразума, што је резултирало успостављање јединствене територије под владавином неколико шеика, а касније и формирање Уједињених Арапских Емирата.
Емирати су се усагласили да никоме не уступе ниједан део територије осим Уједињеном Краљевству и да се уздржавају од успостављања односа са било којом страном владом без претходне сагласности Британије. Заузврат, Британци су обећали да ће заштитити њихову обалу од сваке поморске агресије и пружити помоћ у случају копненог напада.
Индустрија бисера је доживела процват у 19. и почетком 20. века, јер је постала главни извор прихода и занимања становницима Арапског залива. Већина становника у то време били су полуномади. Током летње сезоне су зарађивали вађењем бисера, а зими су се бавили пољопривредом и узгајали урме на плантажама. Међутим, привредна делатност заснована на овако скромним привредним ресурсима претрпела је тежак економски ударац током економске депресије која је задесила свет крајем 20-их и почетком 30-их година двадесетог века. Овоме је допринело и јапанско откриће вештачких бисера, што је све заједно непоправљиво угрозило индустрију бисера.
Почетком 1930-их тимови нафтних компанија спровели су прва геолошка истраживања у УАЕ. Тридесетак година касније, 1962. године, Абу Даби је отпремио бродом свој први товар сирове нафте, обележавајући почетак пута развоја без преседана. ЊВ шеик Зајед бин Султан Ал Нахјан изабран је за владара Абу Дабија 1966. године. Под покојним шеиком Заједом, стабилни приходи од нафте омогућавали су одрживи раст и инфраструктурни развој, укључујући изградњу школа, станова, болница и путева широм Абу Дабија и других Емирата.
Британци су 1968. најавили повлачење из Арапског залива. Шеик Зајед је преузео водећу улогу и подстакао успостављање приснијих и јачих односа између емирата. Заједно са шеиком Рашидом бин Саидом Ал Мактоумом, владаром Дубаија, шеик Зајед је позвао на уједињење у федерацију која ће чинити Трусикалне државе.
Владари шест трусикалних држава, Абу Дабија, Дубаија, Шарџе, Аџмана, Ум Ал Кувејна и Фуџаире су донели одлуку да оснују Уједињене Арапске Емирате на састанку одржаном 18. јула 1971. године у Дубаију. Формирање независне и суверене државе је формално проглашено 2. децембра 1971. године. Неколико месеци касније, 10. фебруара 1972. године, Рас Ал Хајма се такође придружила федерацији.
Владари седам Емирата су основали Врховно веће као највиши орган власти новонастале државе. Покојни шеик Зајед бин Султан Ал Нахјан је изабран за Председника на рок од пет година, након чега је реизабран за наредни период и тако све до његовог упокојења 2. новембра 2004. године. Покојни шеик Рашид бин Саид Ал Мактум је у то време био владар Дубаија.
Новооснована држава је имала привремени устав који је прокламовао да су интереси федерације примаран циљ. Устав је такође детаљно уређивао политички и уставни систем УАЕ и надлежности које су имали савезни органи. Савезно врховно веће је 1996. године донело одлуку о трајности устава. Последично, Абу Даби је постао главни град Савезне државе.
Уједињени Арапски Емирати су се на дан оснивања 2. децембра 1971. године придружили Арапској Лиги, а 9. децембра 1971. године су постали чланица Уједињених нација. Након тога, држава је постала члан Организација Исламске сарадње 1972. године и учествовала у оснивању Савета за сарадњу земаља Залива 1981. године.
